Ilinka Mitreva
Ako govorimo o zadacima i pre
svega najhitnijim zadacima levičarskog pokreta, globalno i lokalno, nema sumnje
oko toga da su oni vezani za povlačenje jasne demarkacije između revolucionarne
socijalističke (komunističke) ideje, sa jedne strane, i modernog reformizma
oličenog u post-ideološkim identitetskim politikama i idejama, sa druge.
Prosto, i to je teza koja je vredna utemeljenja, bez jasnog podvajanja ta dva,
bez izvlačenja revolucionarnog jezgra iz njegove sadašnje tolerantne,
post-ideološke ljuske, socijalistički projekat na globalnom nivou nema
budućnost.
U tom smislu, jasno treba
raditi na osvetljavanju i dokazivanju dejstva i uticaja „post-ideološkog“
liberalnog konsenzusa unutar praksi koje se kotiraju kao „leve“ i
„emancipatorske“. Naravno, pitanje istorijskog procesa fuzije ta dva polja je
ovde od presudnog značaja, no taj proces je tolikog obima da bi pre iziskivao
detaljnu studiju istorijsko-političkog karaktera – ipak, svakako da ni taj
projekat ne bi trebalo zanemariti.
Unutar „levog“ polja danas,
jedno posebno problematično pod-polje je ideologija i praksa anti-fašističke ideje. Knjiški,
antifašizam se tumači kao „opozicija fašističkoj ideologiji, grupama i
individuama“. Posredstvom različitih istorijskih okolnosti, ideja „antifašizma“
i pre, a posebno nakon 1945-e postaje još samo jedan od simptoma kontinuiranih
poraza komunističke ideje; sve od početka tridesetih godina XX veka, sa
tendencijom radikalnog ubrzanja nakon kraha 1968.
Uradimo taj istorijski osvrt,
onda.
Istorija ideje 'anti-fašizma'
na levici vodi svoje korene od tegobne i turobne dezorijentacije nemačkog (pre
svega) radničkog pokreta u periodu nakon I sv. rata, sve do početka II sv.
rata, potpomognute temeljnom oportunističkom dezorijentacijom staljinističke
vrhuške iz KP SSSR, koja je tokom ’30-ih osmislila “antifašizam” kao neku
samostalnu ideju preko koje je vodila svoju oportunu politiku sa Zapadom sve do
kraja ’40-ih.
U pitanju je sigurno raspon od
nekih dve decenije, od 1920. (kasnije ćemo videti zašto), do onog momenta kada
ta ideja efektivno prestaje da bude na dnevnom redu masovnih komunističkih
partija toga doba. Te dve decenije su jako bitne za tumačenje i razumevanje ove
pervertirane ideje, koja svoj drugi život dobija nakon 1968.
Znači, možemo da podelimo
razdoblje u dve faze – jedna je od 1920. do, recimo, 1948. – druga je od
post-1968. dešavanja sve do danas. I u ovoj analizi ćemo ta dva perioda
tumačiti odvojeno.
Faza 1:
1920-1948
Prirodno, prvi prigovor ovakvoj
sekvenciji bio bi: „Pa čekaj, zar nije anti-fašizam vezan za koalicije vezane
za uspon fašizma, tj. za tridesete godine“. Da, ako bi taj pojam tumačili kao
„akciono jedinstvo levičarskih i građanskih partija i intelektualaca protiv
fašističkog pritiska“. Ali prvo i pre svega – 'anti-fašizam', kao jedan
politički mutant kome je bio cilj da vadi kestenje iz vatre (i koji je zato i
sklepan), jeste revizija revolucionarnog socijalizma, devijacija, odstupanje. U
tom smislu, ova revizija nije počela 10. jula 1932. u Berlinu, na zajedničku
inicijativu Komunističke partije Nemačke (KPD) i Socijaldemokrtaske partije
Nemačke (SPD). Formalno, tada je ozvaničena, ali taj neprincipijalni pakt je
imao uvod od 10 godina i bio je pravljen na solidnom temelju reformizma i
potpune političke dezorijentacije vrha Komunističke partije Nemačke.
Na ovom mestu u tekstu, jako je
bitno da se podsetimo da je upravo Socijaldemokratska Partija režirala ubistvo
Roze Luksemburg i Karla Libknehta u januaru 1919, prestrašena primerom
boljševičke revolucije. Lukseburg i Libkneht su tada postavili temelje onoga
što je postalo samim krajem 1918. Komunistička partija Nemačke. Januara 1919.
dva visoka funkcionera SPD, Fridrih Ebert i Gustav Noske, odobrili su
desničarskoj miliciji, Frajkorpsima, da ubiju Luksemburgovu i Libknehta i na
taj način otkinu glavu radikalizovanom nemačkom radništvu i okončaju
revolucionarni pokret radničke klase u Nemačkoj u periodu 1918-1919.
Period od 1920-1933 je dug i
bolan niz najnejasnijih manevara nemačkih levih partija, čija je neodlučnost
(ili preciznije potpuni teorijski bankrot) direktno dovela do rasta i osnaženja
nemačkog nacional-socijalizma. Naravno, partija koja je ovde direktno na meti
kritike jeste KPD, Komunistička patija Nemačke koja je od 1920. do 1930. imala
barem dve sjajne prilike za podizanje oružanog ustanka i-ili proglašavanje
generalnog štrajka na teritorijama unutar kojih su imali uticaja za to. Ono što
je trebao biti prvenstveni zadatak, zapravo, jeste napad na SPD, partiju koja
je de fakto bila stožer održavanja Vajmarske republike, partija bez koje ništa
nije moglo da se uradi. Direktan uzrok rasta uticaja nacističke opcije jeste
potpuno nejasan, praktično sumanut odnos KPD-a prema SPD-u, partiji koja je
1919. aminovala ubistvo dva vrhunska kadra komunističke borbe na nivou
kontinenta.
Dosta knjiga, relevantnih
knjiga, je napisano na temu ovog perioda, pomenimo samo neke od naslova: „A
History of the German Republic” Artura
Rozenberga, “Stillborn Revolution” Vernera Angresa, “Hammer or Anvil:
The Story of the German Working-Class Movement” Evelin Anderson – prilično
dobro dokumentuju ovaj period.
Zemlja
Marksa i Engelsa, nakon Luksemburgove i Libknehta, nije uspela da iznedri
teoretičara i-ili organizatora koji bi uspeo da poveže i artikuliše impulse
koji su nadirali i smenjivali se jedan za drugim u brzoj sukcesiji. Da stvar
bude gora, ceo proces je tokom dvadesetih dobio nadgledno telo u vidu
Komunističke Internacionale, a zapravo CK KP SSSR, a zapravo Staljinove vrhuške
koja sredinom dvadesetih definitivno nije imala jasan kurs ispred sebe, sem tog
ideala izbegavanja novog talasa nasilne konfrontacije sa Zapadom. Ovaj
vremenski kurs je lepo praćen teorijsko-aktivističkim spisima Lava Trockog koji
je, čini se, bio najbliži doslednom stavu kada je u pitanju bila cela nemačka
situacija. Kroz razvoj i tempo njegovog pisanja na ovu temu (1924-1935), možemo
steći prilično orijentisan uvid u ovaj maksimalno turbulentni period.
1920.
godine, vlada Vajmarske republike na čelu sa Socijaldemokratskom partijom
pokušala je da razoruža oko 250 000 ljudi, u skladu sa obavezama nametnutim u
Versajskom ugovoru. Trebalo je razoružati veliki deo vojske i notorne
Frajkorps, neformalne desničarske odrede korišćene u I sv. ratu, a najviše u
post-ratnom periodu krajem 1918. i tokom 1919. kada su gasili komunističke
ustanke po celoj Nemačkoj. Norman Erhart, vođa najvećeg puka Frajkorpsa, je od
generala Valtera von Lutvica dobio zeleno svetlo da umaršira u Berlin sa
Frajkorpsima, a da vojska neće pucati na njih, iako je za formalnog vođu puča
proglašen sporedni vojni birokrata Volfgang Kap, po kome je ovaj događaj iz
marta 1920. dobio ime “Kapov puč”. Sam puč nije naišao na odjek koji su
očekivali Erhart i von Lutvic; SPD na čelu sa Fridrihom Ebertom i Ludvigom
Noskeom (koji su u to vreme bili predsednik i ministar odbrane Vajmarske
republike) objavljuje generalni štrajk koji okončava puč u roku od dva dana.
Ipak, situacija je eksplodirala van očekivanja SPD-ove sindikalne birokratije,
jer radnici nisu želeli da okončaju generalni štrajk, što je dovelo čak do otvaranja
novih revolucionarnih žarišta samo godinu dana nakon 1919. U Rurskoj oblasti,
na zapadu Nemačke, formirana je “Rurska Crvena armija” i razne radničke
milicije koje su potpuno razbile i ostatke Frajkorpsa i regularnu nemačku
armiju, pritom umarširala u nekoliko većih gradova. Buržoazija se plašila nove
1919-e i 24. marta 1920. u Bilefeldu je sazvan hitan sastanak raznih građanskih
političara, sindikata, obe socijal-demokratske partije (SPD i njenog polu-levog
krila Nezavisne socijaldemokratske partije koje se ocepilo još početkom I sv.
rata), i neimenovana dva predstavnika KPD. Buržoaziji se žurilo i nudila je da povuče vojsku
iz Rurske oblasti, da predstavnici komunističkih sindikata uđu u policijske
snage, da pozatvara ostatke Frajkorpsa i da otpusti sve službenike države
“nelojalne” Republici. Nije jasno kako, ali nakon što su rurske radničke
formacije predale oružje, nemačka vojska i Frajkorps su uleteli na zapad
Nemačke svom snagom i poubijali sve što se našlo na putu. Ta krvava lekcija
pregovora iz marta 1920. je samo zadala temu za dolazak nacista na vlast 13
godina kasnije. Na ogromnu žalost, vrhuška KPD nikad nije izvukla pouke iz ovog
dešavanja, po drugi put za dve godine. Partija je tvrdila da su ta dva
predstavnika potpisala dokument u Bilefeldu “bez mandata da to urade”, ali nema
sumnje da je to uradio neko odgovoran, ko je garantovao rurskim radnicima za ta
obećanja države. SPD je, paradoksalno, drugi put uspela da namagarči nemački
revolucionarni proleterijat i da ga još jednom desetkuje u ime kapitala. I još
paradoksalnije, KPD nije nikad kompletno odustala od ideje da je saradnja sa
socijal-demokratama u Nemačkoj moguća i da će kad-tad upecati većinsko članstvo
socijal-demokratskih organizacija, verovatno verujući da će se “kad-tad videti
ko je ko”.
Nakon
sloma Rurskog ustanka aprila 1920. usledila je tzv. “martovska akcija”, marta
1921. Tada je vrh KPD pozvao radnike na oružani ustanak, nakon što je vojska i
policija izvela seriju provokacija u rudnicima u centralnom delu zemlje. Prema
kolektivnoj oceni Kominterne, poziv je bio ishitren i preuranjen, doživeo je
neuspeh. Međutim, zanimljiv je epilog. Tadašnji predsednik partije Pol Levi je
kritikovao ove poteze i morao je da podnese ostavku pod pritiskom Kominterne,
da bi na kraju bio i izguran iz partije. Lenjin i Trocki su se načelno slagali
sa suštinom Levijevih zamerki, ali ne sa načinom na koji su bile iznošene. U
tom momentu, čak i Klara Cetkin napušta CK partije, a na mesto generalnog
sekretara dolazi Hajnrih Brandler. Tokom suđenja za “martovsku akciju”, Hajnrih
Brandler, krivicu je prebacivao ili na KAPD (Komunističku radničku partiju
Nemačke, koja se odvojila od KPD) ili na neke manje prominentne članove, kao
što je bio slučaj sa Maksom Helcom. Brandler je pred sudom pričao kako je
“diktatura proleterijata moguća pod nemačkim ustavom”, kao i to da se njemu
čini da “je od 1919. šansa da se politička pitanja rešavaju oružanim ustancima
jako mala”, a odgovornost za mart je prebacio na KAPD. Dve godine kasnije, na
sastanku ruskog Politbiroa, Trocki je opisao mentalitet nemačkog vođstva kao
“mentalitet išibanog psa”. Od “martovske akcije”, KPD je i faktički prestala da
bude nadležna za svoje činove, jer je Kominterna preko Zinovjeva i Radeka sve
češće počela da se meša u odluke partije. Trockijev uticaj, i kasnije uticaj
cele Leve opozicije, bio je minimalizovan. Čak i pre “martovske akcije”,
novembra 1920. KPD je podržala lokalne vlasti u oblastima Saksonije i
Turingije, zajedno sa SPD-om. Naravno, sve ovo se pravdaolo teorijama o
“ujedinjenom frontu”, kao i teorijama da se parlamentarni sistem može
“unutrašnjom agitacijom” okretati ka radničkoj republici, u tom smeru su bili
svi govori i svi partijski dokumenti. Marta Heler, dopisnica za Kominternu iz
Kila rekla je da “su nestala sva uverenja koje su komunisti držali za
zajednička. Revolucija, masovna borba, razbijanje ekonomskog i političkog
aparata buržoazije je odlepršalo, a na to mesto je došlo prikupljanje glasova i
dobijanje ministarskih mesta”. Već u novembru 1922. SPD je pozvala zvanično KPD
da učestvuju u novoj Vladi. Na IV kongresu Kominterne (kome Lenjin i Trocki
nisu prisustvovali u celosti), Zinovjev je odobrio ulazak u ovu avanturu sa
SPD-om, iako je Lenjin kod Klare Cetkin izričito reagovao protiv politike
vođstva KPD. U svom jednom obraćanju, Lenjin je insistirao da se KPD drži
lekcija iznetih na III kongresu, odmah nakon debakla “martovske akcije”.
Članovi poljske partije su se takođe protivili, elokventnim izlaganjima Domskog
i Marhlevskog. KPD je u Saksoniji i Turingiji dobila određene funkcije i
podržala vladu SDP-a u ime ideje “radničke vlade”. KPD otvoreno zauzima politiku reformizma i "institucionalne borbe".
1923.
godine francuska vojska pod naredbom Poenkarea upada u Rur, oblast u zapadnoj
Nemačkoj bogatu rudama. Koalicija francusko-belgijskih trupa ušla je jer
Nemačka nije ispunjavala obaveze propisane Versajskim sporazumom o naplati
ratne štete. U tom periodu vrhu KPD, na čelu sa Brandlerom i Talhajmerom, se
činilo da će se uticaj KPD-a samo širiti i uvećavati i da će, valjda, u nekom momentu prevladati i SPD i nemačku
buržoaziju prostim brojevima. KPD je u tom trenutku dosledno negovala
reformističku tradiciju “čekanja”. Rozenberg tvrdi da je 1923. bila revolucionarna
šansa – izbila je inflacija, za njom i veliki štrajk rudara u Dortmundu, gradu
koji je bio uporište KPD. To je bila situacija koja je vapila za iskorištenjem.
Pak, Brandler tada izjavljuje da KPD “još uvek ne može da vodi opštu borbu i da
mora da se izbegne sve što može neprijatelju da ih servira na tanjiru”. U tom
trenutku, situacija u Ruru je bila haotična: jedan deo partije je tvrdio da
francuska vojska na osnovama internacionalizma mora da se izagituje u korist
procesa, drugi deo je sa nacionalistima pravio dogovore koji su rezultirali
podgrevanju međunacionalne tenzije i optuživao Francuze za invaziju, radničke
milicije organizovane u “stotke” preuzele su grad… I tu su bili prelomni
momenti koji su možda mogli da unište uslove za II sv. rat. U tim trenucima,
Brandler osuđuje i raspušta “stotke”, tvrdeći da među njima ima fašista koji će
isprovocirati reakciju buržoazije da uguši štrajk. Sa druge strane, Karl Radek
u Moskvi ima govor u kome se o Albertu Leu Šlageteru priča kao o “pozitivnoj,
iako neshvaćenoj figuri”. Albert Leo Šlageter je, treba pomenuti, bio krunska
figura Frajkorpsa, desničarske milicije koja je bila angažovana kako u I sv.
ratu, tako i u ratu protiv Sovjeta na Baltiku, a zatim i protiv radnika u Ruru
(!). KPD i CK SSSR su do te mere bankrotirali politički da se igralo na svim
frontovima – i na frontu “dosledne leve” politike, i frontu “građanskog
medijatora”, i frontu “patriotizma” i saradnje sa desnim elementima, pa šta
proradi. Četiri godine nakon što su Frajkorps pogubili Luksemburgovu i
Libknehta, u Moskvi se o legendi tih istih Frajkorpsa govorilo poprilično
blagonaklono. Tada već počinju zvanični kontakti između delova KPD i onoga što
će se kasnije objediniti pod nazivom Nacional-socijalističke radničke partije
Nemačke (NSDAP), sa susretima i otvorenim sastancima.
I
opet, SPD je slabio, sindikati tradicionalno vezani za SPD su se kidali i
prilazili spontano KPD-u, telu od koga su očekivali radikalnije i suštinskije
rešenje naraslog političkog vakuuma. Umesto toga, u KPD-u su se vodile
frakcijske bitke za naklonost moskovske birokratije: sa jedne strane bili su
Brandler i Talhajmer, sa druge su bili Rut Fišer i Arkadi Maslov. Zinovjev,
kasnije Staljin, je uspešno balansirao između ova dva kampa, koristeći Karla
Radeka kao polugu.
22.
oktobra 1923. godine, hamburška sekcija KPD-a je izvela ustanak, napavši
policijske stanice u regionu. Ustanak nije naišao na podršku građana i brzo je
ugušen, ali je izazvao opet bes SPD-a prema KPD-u i pojačao represalije prema
komunistima (treba naglasiti i da je Trocki podržao ovaj ustanak, iako je u
kasnijim analizama navodio da je pogrešio). Radek, Brandler i Talhajmer su
snosili odgovornost za ovaj neuspeh prema oceni Kominterne i smenjeni su ubrzo.
Raskol u KP SSSR je bio definitivan i jasan, i totalna kontrola staljinističke
vrhuške nad nemačkim komunističkim pokretom značila je definitivan kraj
mogućnosti socijalističke revolucije u toj zemlji. Ernst Telman postaje
moskovski čovek br.1 u Nemačkoj, Staljinov čovek. U međuvremenu, tada nova partija
pod imenom Nacional-socijalistička radnička partija Nemačke na jugu zemlje
beleži primetan i zabrinjavajuć rast. Nakon 1923. i gušenja ustanaka, u Vajmarskoj
Nemačkoj nastaje relativno miran period sve do kraja dvadesetih.
1925.
Telman postaje generalni sekretar KPD, čak i kandidat za predsednika Vajmarske
republike na izborima te godine. Radi razočaranja u otvoreno reformistički kurs
partije, mnogi kadrovi napuštaju KPD i prave manje, radikalne grupe širom
Nemačke. KPD nikako nije više znao kako da se infiltrira u redove građanskog
parlamentarizma.
KP
SSSR na čelu sa duetom Staljin-Zinovjev na VI kongresu Kominterne lansira
teoriju o “trećem periodu”, periodu koji je, po njihovom viđenju, trajao od
1928. do 1935. Unutar teorije o “trećem periodu”, jako je važna bila teorija o “socijal-fašizmu”
koja je tvrdila da je socijal-demokratija isto što i fašizam. Sve partije
Kominterne tada ulaze u raskide onoga što se do pre samo 3 godine sugerisalo
kao poželjan model, participacije u vladama sa reformistima. U Nemačkoj ovo,
naravno, opet poprima tragikomične oblike – KPD i SPD su opet u zavadi unutar
koje jedna drugu optužuju da su “isto što i fašisti”. Ipak, SDP kao najveća i
najuticajnija partija u tadašnjoj Nemačkoj imala je iza sebe glomaznu
represivnu mašinu. 1. maja 1929. na demonstracijama u Berlinu, policija (koju
kontroliše SDP) puca na komuniste i opet pooštrava represalije. Početkom
’30-ih, sekcije KPD-a opet eksperimentišu sa kontaktima sa
nacional-socijalistima u pokušajima da obore vladu SDP-a. Već 1931. Trocki je
preko novina Opozicije pokušao da urgira nemačke komuniste u borbeni savez sa
socijaldemokratama i ostalim reformistima. I da stvar bude paradoksalnija,
takav savez se i oformljuje 10. jula 1932. kada na inicijativu KPD biva
formirana Antifašistička Akcija; nadklasna, ne-revolucionarna, impotentna
inicijativa da se spase šta se spasti može u momentu kada je prava snaga NSDAP
počela da bude vidljiva. Bez obzira na ovo političko “jedinstvo” i KPD i SPD i
dalje nastavljaju politiku “rada iza leđa”; KPD pokušava da preko poluzvaničnih
kontakata “preuzme“ SA (NSDAP vojsku), a na nekim skupovima se pojavljuju čak i
zajedno sa pripadnicima NSDAP. Pak, sa drugim sekcijama partije stvar je bila
takva da su se članovi NSDAP napadali na licu mesta, što označava jasan nedostatak
orijentacije. SPD, sa svoje strane, olajava komuniste po građanskim salonima i
pokušava da sa ostalim partijama što bolje izlobira svoju poziciju u momentu
kada je bilo vidljivo da jedan solidan deo nemačke elite razmatra da podrži
NSDAP. Treba napomenuti takođe da su u toj situaciji dvadesetih svi potcenili
snagu i potencijale NSDAP-a: KPD je mislila da će ih lako izraditi, SPD je
čekala momenat da ih pozatvara i zabrani, a predsednik Hindenburg je Hitlera
smatrao za budalu koju će lako obrlatiti i tako se svima činilo da od toga
svega nema ništa.
1935.
KP SSSR, videvši da “treći period” slabo završava posao, odlučuje da se vrati
politici “ujedinjenih frontova” ili kako se to kasnije zvalo “narodnih
frontova”. Po treći put, partije Kominterne su dobile direktivu da, ipak,
moraju da uđu u saradnju sa reformistima protiv fašističkog neprijatelja. Tada
je to bilo kasno za Nemačku, u kojoj je NSDAP već uveliko zavela diktaturu i
ukinula sve partije, iako je ostatak evropskih partija mahnito sklapao saveze
sa svim i svakim. Tri godine kasnije, kao što znamo, KP SSSR pravi još jedan
zaokret – sklapa sporazum na nacističkom Nemačkom i počinje da propagira
“politiku mira” (!). Nakon što ga je Hitler ipak napao, Staljin se vratio na
insistiranje o nužnosti “narodnih frontova”, tj. kompromitujućih saveza sa
“progresivnom buržozijom”, onda kada je shvatio da će ipak saveznici morati da
mu budu Engleska i Amerika.
I
upravo sa neočekivanim uspesima vojne snage SSSR-a, ideja “antifašizma”, ideja
“saradnje slobodoljubih država”, kao i promocija ideje “progresivne buržoazije”
– dolaze do svog punog ostvarenja. KP SSSR je na čelu sa Staljinom aminovala
demokratski imperijalizam u odnosu na njihovu pobeđenu noćnu moru, fašistički
imperijalizam, to su bile slatke tajne konferencijskih susreta na Jalti. Kao i
bezglavo vođstvo KPD, moskovska birokratija je savršeno sledila oprobane tajne
reformizma – svuda budi, ali gledaj da se nikom nigde ne zameriš. Zarad ideje
“antifašizma”, žrtvovani su pokreti u Španiji, Francuskoj i povrh svega – Grčkoj,
to su bile cene ne-zameranja partnerima
iz tabora “progresivne buržoazije”, da ne pominjemo likvidiranje prvog ešalona
jugoslovenske partije koji nestaje pod sumnjivim okolnostima pred sam rat.
Takođe,
projekat Balkanske socijalističke federacije, toliko spominjane i obožavane, je
pao kao žrtva sporazuma sa zapadnim buržoazijama. Ipak, treba spomenuti
nekoliko poteza Titove vrhuške u duhu ovog vremena; naime, jedna tipična
“antifašistička” vlada kao što je bila vlada Tito-Subašić je diktirana po
nalogu iz Moskve, kao obaveza preuzeta u dogovoru. Odmah nakon kraja II sv.
rata, Moskva lansira teoriju o “dve faze”, prema kojoj zemlje onoga što će
kasnije biti “Treći svet” moraju prvo da prođu kroz doslednu građansku fazu pre
socijalizma, koju će nadgledati savez radničkih i reformističkih partija. Ovo
je bilo namenjeno i za novostvorenu FNRJ, ali od vlade Tito-Subašić se odustalo
usled pritiska donjih slojeva pokreta koji nisu mogli da se pomire sa
činjenicom da su četiri godine ratovali da bi na vlast došli ljudi koji su rat
proveli u Engleskoj. Na konto ovoga, KPJ je i bila primorana na radikalno veće
i dublje zahvate unutar ekonomske organizacije nove države i to svakako
Staljinu nije bilo u planu u svetlu toga što je obećao na Jalti, posebno ne ako
se setimo događaja u vezi Trsta. Sa raskidom veza između Staljina i Tita (oko
pitanja Bugarske i Albanije), ideja o “antifašizmu” prestaje da bude odsudna za
manevre koji dolaze nakon II sv. rata, ali ostaje važan ulog KP SFRJ u njenom
budućem kreiranju imidža države sa “izraženom slobodarskom tradicijom” u
komunikaciji sa zapadnim kapitalom.
U
ovom svetlu, treba prepoznati da ideja “anti-fašizma”, slavljena kao “najveće
dostignuće slobodoljubivog sveta onog vremena”, nije ništa drugo nego indeks
političkog i ideološkog poraza ideje klasnog rata i pakt sa, tada hitno
proglašenim, “manjim zlom”. Takođe, ono što po svaku cenu bi trebalo nastojati
izbeći jeste pristajanje na igru “nije bilo opcija-nema opcija” kada su u
pitanju uguravanja u ove aranžmane. Jer, ako i jeste tačno da u nekom
istorijskom momentu “nema opcija” za doslednu revolucionarnu politiku, to je
samo zato što se pre proglasa “nemanja opcija” sa tim istim opcijama terala i
razvijala jedna reformistička ujdurma vođena pragmatizmom i zdravorazumskim
ocenama. Kao što je Valter Benjamin rekao “fašizam je uvek indeks propale
revolucije”. U tom smislu, pojava naglog porasta simpatija prema idejama iz
ekstremno desnog spektra je prvo i osnovno odgovornost levice u toj konkretnoj
zemlji, kao i evidentno pitanje nedostatka adekvatnih poteza.
O
ovome više u drugom delu teksta.
